Romantični hejter

U poslednje vreme postajem ne jedna od onih žena koja stalno planira venčanje, već ona koja troši novac i ide na tuđa venčanja... Sve te posete i prizori stotine poljubaca i lažnih osmeha, upućenih ka srećnom dvojcu me plaše. 

Jedan mali procenat iskreno uživa u danu koji je navodno njihov, a drugi stavlja pečat na deklaraciju i licitira trajanje njihovog braka. To je razlog zašto godinama u nazad uspešno izbegavam bidermajer, razlog zbog koga bežim od organizacije i dekoracije. Važna je i dekoracija kada je svadba u pitanju poštujem maskarau, alajner i malo karmina, tako izgledam lepše. Dodiri, ljubljenja, suze u očima, visoke potpetice, treš muzika zaista mogu iskreno da me ganu i rasplaču. Ali to je deo bele parade, ponosne mlade i svega što uz to ide. Ukoliko je devojka u belom osoba koju mnogo volim onda mi sve ovo bude pomalo i simpatično. Na podrazumevana  pitanja, koja dolaze nakon što utvrde da sam sve u životu uradila osim se udala, a pritom nisam loša prilika, lakše odgovaram uz neki koktel da ne poludim načisto. Ludi kamen, uz ludi koktel, jači podrazumeva se...
Za mene kažu da sam hejter, ali kada me vuku da obiđem 1000 cvećara  u kojima  sve šareno i mirišljavo cveće  isto izgleda i miriše, a pritom se licemerno prodaja cveća vrši samo za svadbe i kada neki šarmanti švaler okajava svoje grehe , u sebi odajem počast intnet kupovini gde su katalozi i dostava cveća razumno i odlično rešenje.
A kada čujem da ću jednom i ja da poludim, da se zaljubim, da će mi cvetni aranžmani  kao jedan od važnih detalja dekoracije za svadbe jednog  dana biti priroritet, pomislim o bože da li ove žene svoje sudbonosno da upućuju gostima, stilu,cvećarama, organizatorima, realizatorima, svojim cipelama, novoj haljini ili toj maloj nebitnoj figuri u toj galami tj. budućem mužu.
Jedina meni privlačna svadba, odigrala se na Adi Bojani. Malo cveća sa ukusom, sa prijateljima taman onoliko koliko ih ima, a ne potomcima zvanica koje su gostovale na svadbi vaše babe kada se slavio i kraj Drugog svetskog rata, pa je red i njih pozvati. U večernjim satima, sa peskom pod nogama, punim srcima, malim oltarom na kojem stoje prkosni baloni ispisani porukama, bez ušogljenog dress koda, ladnih trajni, lažnih osmeha , slučajnih promatrača, zavisnih i svisliih...

Na samo korak jedno od drugog bez da ih protokoli dele, pogledadli su se i rekli da dvoje mladih.
Uslišili su svoje želje i skromno ih obeležili u ritmu muzike koju vole. Uz muziku uz koju su se upoznali , igrali su i pevali zajedno sa onima koji su zaista deo te priče, bez opasnosti da njihove momente ukradu oni koji ih nisu dostojni , oni koji nikada nisu bili deo njih. Otšli su na putovanje za medeni mesec.
Bez usiljenih osmeha, bez stotine evra koje se gube u rebrima harmonike, pijanog kuma ludog barjaktara, i svih onih koji su tu da jedu i piju, onih drugih da se slikaju, bez onih koji procenjuju svadbu čekajući svoju i kradu poteze, ne bi li njihova bila bolja da selo priča... Na plaži sa stilom ili bez (zavisi ko gleda) sa pravim prijateljima pod otvorenim nebom, udala se devojka koja je rekla da ljubavi svog života i na prvo mesto stavila ljubav.

I sad kad sam zaključila tekst sa ovom rečenicom zaključite i da li sam hejter, ili neko ko veruje u ljubav. Ljubav ogoljenu, nenašminkanu, nenafrakanu, nenaslikanu onu koja pripada glavnim akterima, mladencima i onima koji zaista uživaju i njihovim osmesima.