Šta posetiti u Maroku?

Geografski gledano, Maroko se može uslovno podeliti na četiri zone: priobalnu (mediteranska i atlantska obala), najveće gradove u ravnici, planinske masive Rif i Atlas i oaze i pustinjski podsaharski deo i samu pustinju Saharu. Za obilazak zemlje Vam može trebati dve-tri nedelje, ali i dva-tri meseca, i ipak nećete stići da vidite sve, iako je veoma lako (i preporučljivo) da obiđete bar po deo od svakog od ovih regiona.

Uopšteno govoreći, na obali je najlepše u Tangeru, gradu na krajnjem severu, koji je još uvek zadržao stari duh „internacionalnog“ lučkog grada, uprkos tome što je nedavno restauriran; zatim u Asili i Larahu, a južnije u Esauri i Magazu, gradovima sa verovatno najopuštenijom atmosferom za odmor, ili nešto udaljenijem Sid Ifniju. Agadir, glavni turistički centar ove regije je nešto manje lep, ali je sasvim funkcionalan da se tamo smestite ukoliko želite da krenete u dalji obilazak.

U unutrašnjosti zemlje leži pravi duh Maroka, u fascinantnim gradovima poput Feza i Marakeša. Ovi ogromni gradovi (nekada i prestonice) u kojima su živele i vladale različite dinastije su jedinstvene u arapskom svetu u smislu da tamo možete osetiti pravu atmosferu i izgled Maroka, jer ćete se veći deo vremena osećati kao da ste u srednjem veku. Kad su u pitanju istorijski spomenici, Fez je svakako prioritet, ali Marakeš je znatno privlačniji turistima.

Dalji put na jug je relativno lakši i znatno je opuštenija atmosfera na severu, gde je često gužva. Ovo posebno važi za planinske masive, Rif koji deluje neverovatno divlje, dok Atlaske planine koje se nalaze južnije (podeljene u tri dela – Srednji, Visoki i Antiatlas) „seku“ unutrašnjost države i znatno su lepše i pristupačnije. Planinarenje po Visokom Atlasu, posebno po najvećoj planini u severnoj Africi, Džebel Tubkalu, je veoma popularno. Sa utabanih planinskih staza i sela sa kućama sagrađenim od nabijenog blata pružaju se impresivni pogledi na okolinu. Leti je moguće ići na ture svih vrsta u zavisnosti od toga koliko ste iskusni u planinarenju i koliko daleko želite da idete. Uprkos sve većoj komercijalizaciji i izgradnji puteva, ova oblast je u suštini još uvek „neotkrivena“ – recimo, poput Alpa u 19. veku.

Podjednako je zanimljivo ići još dalje na jug, iza Atlaskih planina, u oaze podsaharskog dela. Glavnim putevima idu autobusi, dok za sporedne možete iznajmiti kola ili ići taksijem. Na potpuno osamljena mesta se stiže samo terenskim vozilima ili lokalnim kamionima, gde se može desiti da Vam „saputnici“ budu stoka ili namirnice za prodaju. Oaze u u okolini Tingira, Zagore i Erfuda, ili, za prave zaljubljenike u ovakve predele, i u okolini Tate i Figuiga, su klasični prizori arapskog sveta – iza velikih šuma palmi pruža se pustinjski pejzaž. Arhitektura je slična onoj u atlaskom delu – neobične i fantastične blatne „kazbe“ i zamkovi sa kulama koje podsećaju na gotski stil i šarenolikim zidovima.

Još južnije možete ići putem ka Zapadnoj Sahari, sve do Dakle, koja se nalazi samo 22 kilometra od „Rakove obratnice“ (Severnog povratnika), gde Sunce neumitno prži čak i u sred zime.