Priča mi drugar ...

Kažu da je za jednog muškarca, poletnog, poželjnog, uspešnog, muževnog najteže reći sudbonosno DA, na pitanje da li se ženiti ili ne. To je pitanje biti ili ne biti uglavnom u najlepšem periodu života, punoj snazi lepoti i slavi. Momenat koga se svi retko odriču. Kada se čovek popne na vrh nepobitno je da jednom mora da krene da silazi, i tako je moj drugar doživeo prekretnicu svog života.

Boem i švaler, bogat pre svega duhom odlučio je da sve što ima podeli sa nekim. Odluku je doneo i nije mu bilo lako. A onda mi se poverio i rekao da mu to ni upola nije zadalo muke kao sve ono što uz to ide. Zaprositi ženu koju voli zatim se tako reći popapučariti nije mu bio problem, voleo je po prvi put zaista onako kako treba da se voli, istinski, bezrezervno, voleo je nju i to se videlo.

Ali nije voleo venčanja i sve odluke vezane za to. Dekoracija venčanja, dekoracija stolova, dekoracija balonima, cvetni aranžmani, buka, šarenilo, za njega nebitne, a za venčanje krucijalne odluke umorile su ga toliko da je skoro odlučio da se ipak ne ženi. Sva sreća pa je izabrao sposobnu ženu koja je videvši situaciju preuzela to slatko breme na sebe.

Dok je ona po na pretraživaču kucala slova „cvecara Novi Sad“ tražeći najlepše cveće kojim bi ukrasila prostor iz svojih snova koje je kao devojčica sanjala, uklapala je boje stilove čineći početak njihovog života neprirodno glamuroznim. Njemu je bilo važno da ona bude srećna i bila je. Dok je ona euforično vodila računa o svakom detalju on je zamišljao njih dvoje, malo venčanje nekoliko najbližih prijatelja,dobru hranu i provod. Veliku salu punu cveća zamenio bi manjim intimnijim prostorom. Svadbarski melos, danas majko ženim svoga sina, izađi mala izađi mala, zamenio bi zvucima muzike koju oboje poznaju i vole. Aranžirane stolove, uštirkane stoljnjake, ikebane cveća zamenili bi barski stolovi za kojim bi opušteno đuskali mladi.

A onda je shvatio da njegove želje upravo oslikavaju život koji napušta, da bi naviknut na lude provode od svadbe napravio još jenu žurku a od sale sa visećim stolovima, kafanu. Pa je kada se prenuo iz sanjerenja ipak odlučio da se oženi i uozbilji,a da svoju maštariju, sliku nekog drugog vremena ostavi za njim kao nešto o čemu će pričati. Te noći pred svadbu se budio, nije spavao... Ustao je, popio po koju rakiju kako je red po našim običajima i ispoštovao jedan po jedan. U tim momentima bio je zbunjen. Sa kumom je otišao u crkvu, prošao je kroz leju cveća, smušen i uznemiren stao je pred oltar i čekao je ne znajući zaista šta ga u stvari čeka...

Onda se na vratima pojavila ona, u belom, prelepa okupana suncem, sa malo šminke koje naglašava prirodnu lepotu koju je voleo. Otac je uzeo pod ruku sa suznim očima i lagano poveo, poveo njemu. Kada je ugledao nju znao je da nije pogrešio, osetio je. Svakim korakom kojim mu je prilazila bliže bio je sigurniji u svoju odluku, nervoza je odlazila, mir je nastupao. U očima njenog oca video je ponos, video je savršenstvo koje je stvorio i kog se na simboličan način odriče, video je velikodušnost, otac je sve što ima pružajući ruku dao njemu... Osetio je i on tu lepotu, u stomaku mu je prijatno zatreperilo, na licu mu se ispisao osmeh koji nikada ranije niko nije video. Tada je poželeo da i on jednom ima ono što mu je ovaj čovek upravo dao, poželeo je ćerku, da liči na majku, poželeo je i sina...Po prvi put je zaista poželeo ono na šta se nedavno odlučio i u sebi rekao DA životu u koji je zakoračio...